Šta uniforma nauči, a fakultet ne zna

Bio sam mlad kad sam prvi put obukao uniformu. Imao sam dvadeset i kusur godina, pune ruke energije i glavu punu uvjerenja da znam sve što treba znati. Diploma u jednom džepu, samopouzdanje u drugom. Mislio sam da me život pripremio.

Uniforma me za prvu sedmicu popravila od te zablude.

Ne govorim o muštri, ne govorim o fizičkoj spremi, ne govorim o ustajanju u zoru. To su stvari koje čovjek može naučiti za mjesec dana. Govorim o nečemu mnogo dubljem, nečemu što petnaest godina službe utisne u čovjeka tako da se više ne može izbrisati.

Prva lekcija bila je red. Ne red kao pravilo. Red kao način razmišljanja. U uniformi sve ima svoje mjesto. Oprema, oružje, dokumenti, vrijeme. Kad čovjek zna gdje mu je svaka stvar, onda je i glava čista. A kad je glava čista, odluke su bolje. To zvuči prosto, i jeste prosto. Ali prosto i lako nisu isto. Jer red zahtijeva disciplinu, a disciplina zahtijeva odricanje od svega što je ugodnije od reda. I upravo tu većina ljudi odustane. Ne zato što ne mogu, nego zato što neće.

Druga lekcija bila je odgovornost. U vojsci, kad pogrešiš, ne možeš reći "nisam znao". Ne možeš reći "mislio sam da je neko drugi". U vojsci postoji lanac komandovanja i u tom lancu svaka karika nosi svoju težinu. Ako si na straži i zaspiš, niko te neće pitati jesi li umoran. Pitaće te zašto si zatvorio oči kad si zadužen za otvorene. I to je fer. Jer ako ne možeš odgovarati za sebe, kako ćeš odgovarati za druge?

Na fakultetu sam naučio teorije, definicije, formule. Sve bitne stvari, ne sporim. Ali na fakultetu niko me nije naučio šta znači stajati na kiši dva sata i ne pomjeriti se. Ne zato što te neko tjera, nego zato što iza tebe stoji neko ko se oslanja na tebe. Na fakultetu niko me nije naučio kako izgleda kad se čovjek nađe pred izborom: uraditi ono što je lakše, ili uraditi ono što je ispravno, a to dvoje da nije isto. U knjigama odgovor je uvijek jasan. U blatu, u mraku, u umoru, odgovor je sve samo ne jasan.

Treća lekcija, i najteža, bila je ponos bez sujete. Uniforma te nauči da budeš ponosan na ono što radiš, ali da nikada ne misliš da si važniji od zadatka. Ti si alat. Ti služiš nečemu većem od sebe. I to je oslobađajuće, koliko god čudno zvučalo. Jer kad prestaneš razmišljati o sebi i počneš razmišljati o zadatku, o misiji, o ljudima oko sebe, onda prestaneš brinuti o sitnicama koje ti inače nagrizaju dane. Nema sujete u stroju. Nema ega u rovu. Ima samo posla koji treba obaviti i čovjeka pored tebe kome trebaš pomoći.

Znam ljude s tri fakulteta koji ne znaju doći na sastanak na vrijeme. I znam ljude bez ikakve diplome koji bi za svog čovjeka prošli kroz zid. Diploma je dokaz da si nešto naučio. Uniforma je dokaz da si nešto preživio. I to preživljavanje, to iskustvo koje ti se utisne u kosti, to ti niko ne može dati u učionici.

Ne kažem da fakultet ne valja. Kažem da nije dovoljan. Jer fakultet te nauči šta da misliš. A uniforma te nauči kako da postupiš kad nemaš vremena da misliš. I u životu, ne samo u vojsci, ti momenti kad nemaš vremena - to su momenti koji te definišu.

Ja sam skinuo uniformu prije nekog vremena. Ali ono što me naučila, to nikad nisam skinuo. Red, odgovornost, ponos bez sujete. Nosim to svaki dan, u svakom poslu, u svakom razgovoru. I kad pogledam oko sebe, kad vidim koliko nam kao društvu te tri stvari nedostaju, onda znam da ovo nije samo priča o vojsci. Ovo je priča o tome šta nam fali. I odakle to možemo uzeti nazad.