Jedan glas je more, ne kap

Kaže mi čovjek: "Dino, šta može jedan čovjek?" Kaže mi to ozbiljno, iskren, nije ciničan. Zaista pita. I ja razumijem to pitanje, jer sam ga i sam postavljao. Ali odgovor koji mu dajem nije onaj koji očekuje.

Jedan čovjek može sve. I jedan čovjek ne može ništa. Zavisi šta misliš pod "može".

Ako misliš: može li jedan čovjek promijeniti sistem, srušiti vlast, ukinuti korupciju - ne, ne može. Ali to nikad u historiji nije ni uradio jedan čovjek. To su uvijek uradili mnogi. A mnogi su uvijek počeli od jednog.

Svaki pokret koji je ikad nešto promijenio počeo je od jednog čovjeka koji je rekao: "Ovako više ne može." Nije čekao da se svi slože. Nije čekao da bude sigurno. Nije čekao da bude popularan. Rekao je to naglas, a onda se desila čudna stvar koja se uvijek desi kad neko kaže istinu glasno: drugi su se prepoznali. Ispostavilo se da je taj "jedan" zapravo bio glas hiljade koji su mislili isto, ali šutjeli jer su mislili da su sami.

To je ono što ne razumijemo. Nismo sami. Nikad nismo bili sami. Tihi blok ljudi o kojem pišem od početka ovog serijala, to nisu izolovani pojedinci rasuti po zemlji. To je mreža. Nevidljiva, nepovezana, ali stvarna. I sve što toj mreži fali je jedan glas koji kaže: "Evo me. Jesam li sam?"

Ja sam u vojsci naučio jednu stvar o moralu. Moral u jedinici ne zavisi od opreme, ne zavisi od hrane, ne zavisi od plate. Moral zavisi od jednog čovjeka. Onog koji u najtežem momentu ustane i kaže: "Idemo dalje." Može biti komandant, može biti najobičniji vojnik. Nije bitna funkcija. Bitna je odluka da progovori kad je najteže. I kad on progovori, čitava jedinica se digne. Ne zato što su odjednom hrabriji. Nego zato što im je neko pokazao da hrabrost nije odsutstvo straha, nego odluka da ideš dalje uprkos njemu.

U našem javnom životu, taj momenat ustajanja nedostaje. Ne zato što nema hrabrih. Nego zato što hrabri misle da su sami. Da će, ako progovore, ostati bez podrške. Da će ih ismijati, napasti, marginalizovati. I možda hoće. Ali ono što neće, što nikad ne urade, jeste da ih ignorišu. Jer istina ima jednu neugodnu osobinu: ne možeš je preslušati. Možeš je napasti, možeš je ismijati, ali preslušati ne možeš. Ona ti se zavuče pod kožu i čeka.

Kad mi neko kaže "šta može jedan čovjek", ja mu kažem: pogledaj historiju. Svaka promjena, svaka revolucija, svaki korak naprijed u ljudskoj civilizaciji počeo je od jednog čovjeka koji je bio "lud" dovoljno da povjeruje da može nešto promijeniti. Ne da će promijeniti sve, ne da će to biti brzo, ne da će biti lako. Ali da može početi.

I u tome je poenta. Ne u završavanju. U počinjanju. Jedan glas nije kap. Jedan glas je more. Jer more nije ništa drugo nego milioni kapi koje su odlučile biti zajedno. A prva kap, ona koja je pala kad nijedna druga nije padala, ta kap je najvažnija. Jer bez nje nema ni druge, ni treće, ni milionite.

Zato ne pitaj šta može jedan čovjek. Pitaj šta možeš ti. I kad odgovoriš na to pitanje, kad napraviš taj jedan mali korak, pogledaj oko sebe. Vidjet ćeš da nisi sam. Nikad nisi bio. Samo si čekao da neko krene prvi. Pa kreni. Možda te neko čeka.