Ne pitaj ko će, pitaj hoćeš li ti

Ima jedna rečenica koju čujem svaki put kad se spomene bilo šta što ne valja u ovoj zemlji. Nije to psovka, nije uzdah. Gora je od toga. Glasi: "E, al ko će to pokrenuti?"

Ta rečenica je naša nacionalna bolest. Ne korupcija, ne javašluk, ne odliv mozgova. Nego ta jedna tiha, udobna, gotovo savršeno logična izjava kojom čovjek sebi skine svaku odgovornost s leđa i stavi je na nekog drugog. Na nekoga ko ne postoji.

Jer kad kažeš "ko će to pokrenuti", ti zapravo kažeš: "Ja neću." Ali ljepše zvuči ako staviš upitnik na kraju, pa to izgleda kao briga, a ne kao odustajanje. Svi čekamo nekoga. Lidera, heroja, organizatora. Čovjeka koji će doći, reći "ja ću", i onda mi iza njega, možda, eventualno, krenemo. Čekamo mesiju, a mesija čeka nas.

Ja sam tu bolest gledao izbliza. Petnaest godina u uniformi Oružanih snaga ove zemlje naučilo me jednu stvar koju nikakav politički govor ne može. U polju niko ne čeka da mu nadređeni kaže "pomozi ranjeniku". Ko vidi, taj reaguje. Ko čeka da ga neko zamoli, taj nije vojnik. Nije ni čovjek, ako ćemo pravo.

A u civilnom životu smo svi postali čekači. Čekamo savršen momenat, savršenu priliku, savršenog vođu. I dok čekamo, godinama, decenijama, oni koji ovoj zemlji kroje budućnost bez nas ne čekaju ništa. Oni rade. Rade protiv naših interesa, ali rade. A mi diskutujemo ko bi trebao početi.

Hajde da budem konkretan, jer me prazne priče ne zanimaju. Ne tražim od tebe da osnuješ partiju. Ne tražim ni da ideš na proteste. Ne tražim da budeš junak. Tražim od tebe jednu jedinu stvar: počni od sebe. To je rečenica koju svi ponavljamo, a niko je ne sluša, jer zvuči prosto. Ali jednostavno i prosto nisu isto.

Počni od sebe znači: kad ti komšija baci smeće ispred tvog ulaza, ne čekaj da općina reaguje. Reaguj ti. Kad vidiš da neko u tvom okruženju trpi nepravdu, ne čekaj da novinar to objavi. Objavi ti, svojim glasom, makar samo komšijama za stolom. Kad vidiš da tvoje dijete uči iz udžbenika koji ne valja, ne čekaj reformu. Sjedni s djetetom i popravi to sam. Niko ti za to neće zahvaliti. Niko ti neće dati orden. Ali ćeš ujutro pogledati u ogledalo i vidjeti čovjeka koji je nešto uradio, a ne čovjeka koji čeka.

Ja imam jedan krug ljudi, mali krug, o kome sam već pisao. Ljudi koje ja zovem tihi blok. To nisu ni političari, ni aktivisti, ni javne ličnosti. To su ljudi koji u svojoj ulici, u svojoj zgradi, u svom selu, rade stvari za koje ih niko neće spomenuti na televiziji. Čiste, popravljaju, pomažu, organizuju. Bez kamere, bez aplauza, bez izgovora. I kad ih pogledaš, shvatiš da oni nikad nisu postavili pitanje "ko će to pokrenuti". Oni su to pitanje preskočili i počeli. I znate šta, sve počne od tog jednog preskoka.

Ne možeš promijeniti sistem. U redu. Ali možeš promijeniti svoju ulicu. Ne možeš smijeniti vlast. Dobro. Ali možeš odgojiti dijete koje će jednog dana biti bolja vlast. Ne možeš zaustaviti odliv mozgova. Istina. Ali možeš biti razlog da neko ostane. Jedan čovjek. Jedan jedini. I to je dovoljno.

Čujem već prigovor: "Lako je tebi pričati." Nije lako. Ništa od ovoga nije lako. Ali alternativa je da sjediš i čekaš nekoga ko neće doći, a kad ne dođe, da se ljutiš na njega umjesto na sebe. I tako u krug, godinu za godinom, dok jednog dana ne bude prekasno.

Ja sam sebi davno prestao postavljati pitanje "ko će". Zamijenio sam ga pitanjem "hoću li ja". Nije uvijek odgovor da. Ponekad je ne, i to je pošteno. Ali barem sam pitao pravog čovjeka.