Ne moraš sve. Ali nešto moraš

Znam jedan izgovor koji je gotovo genijalan. Toliko genijalan da ga koristi cijela zemlja, od akademika do čovjeka na kafi. Glasi: "Ili sve, ili ništa." I naravno, pošto "sve" ne možeš, izabereš "ništa". I onda ti je savjest mirna. Nisi kukavica, nisi lijen. Prosto nisi u poziciji da promijeniš sve, pa zašto bi uopće pokušavao. Perfektan izgovor. Tako perfektan da ga niko ne preispituje.

Ta logika je savršena. I potpuno pogrešna.

Niko te ne traži da promijeniš sve. Niko te ne traži da spasavaš državu, reformišeš sistem, ili izgradiš institucije. To nije tvoj posao. Tvoj posao je jedno: nešto. Nešto malo, nešto konkretno, nešto u dometu tvojih ruku. Nešto što možeš početi danas, ne sutra, ne kad se promijeni vlast, ne kad bude bolje. Danas. Sad. Sa onim što imaš.

Poznavao sam čovjeka koji je radio u jednoj državnoj ustanovi. Sve oko njega je bilo onako kako zamišljate, sporo, birokratski, beznadno. I svi su gunđali. Svaki dan iste žalbe, ista kuknjava, isti zaključak: "Nema tu spasa." Ali samo je on učinio jednu stvar: organizovao je fascikle. Zvuči smiješno, znam. Ali dotad niko nije mogao naći ništa. Papiri su se gubili, zahtjevi su nestajali, ljudi su čekali mjesecima, jer niko nije znao gdje je šta. On je sjeo, uredio sistem, označio police, napravio evidenciju. Sam. Niko ga nije tražio. Niko mu nije platio. Niko mu nije rekao hvala. Ali od tog dana ta ustanova je radila brže. Ne savršeno, ali brže. Jedan čovjek, jedna stvar, vidljiva razlika.

"Ili sve, ili ništa" je izgovor za lijenost prerušen u princip. Jer princip bi bio: "Uradit ću ono što mogu." A to zahtijeva nešto što izgovor ne zahtijeva: trud. Mali, dosadan, nevidljiv trud. Trud koji niko neće snimiti i staviti na mrežu. Trud koji niko neće pohvaliti. Trud čiji rezultat možda nećeš ni vidjeti. Ali koji postoji. I koji se sabira. Polako, nevidljivo, ali nezaustavljivo. Kao kap vode koja buši kamen. Ne snagom, nego upornošću.

A kad bi svako od nas uradio jednu malu stvar, zbir bi bio ogroman. Kad bih za svaki put kad sam čuo "ne mogu ništa promijeniti" dobio marku, mogao bih kupiti dobar automobil. A kad bih za svaki put kad sam vidio čovjeka koji je promijenio nešto malo dobio marku, mogao bih kupiti bicikl. Ali taj bicikl vozi dalje od automobila. Jer automobil stoji na parkingu izgovora, a bicikl je na putu. I bicikl je već promijenio jednu ulicu dok se automobil još nije ni upalio.

Poznajem ženu koja je na poslu uvela naviku da svako jutro obiđe kolege i pita ih treba li im šta. Mala stvar. Niko joj nije rekao da to radi. Ali za godinu dana atmosfera u tom kolektivu se promijenila. Ljudi su počeli jedni drugima pomagati bez da ih neko tjera. I sve je počelo od jednog pitanja jedne žene koja nije čekala da joj neko kaže da to radi. Jedna navika, jedna osoba, cijeli kolektiv drugačiji.

Ti si cigla. Ja sam cigla. Komšija je cigla. I kad svako od nas uradi svoju malu stvar, kuća se gradi. Ne brzo. Ne spektakularno. Ali se gradi. Jer sve velike stvari u historiji su nastale od mnogo malih stvari. Niko nije sagradio kuću odjednom. Cigla po cigla, red po red i jednog dana stoji kuća u kojoj žive ljudi. I niko se ne sjeti pitati koja je cigla bila najbitnija. Jer sve su bile bitne. Svaka jednako.

Ne moraš sve. Ali nešto moraš. Jer ništa nije izbor. A izbor ničega je najskuplji izbor koji možeš napraviti. Jer dok ti biraš ništa, neko drugi bira nešto. I to nešto oblikuje tvoj život, htio ti to ili ne. Svaki dan koji prođe bez da si učinio nešto je dan koji si poklonio onima koji ne zaslužuju tvoju tišinu.