Ovo nije napad. Ovo je račun

Čim počneš govoriti istinu u ovoj zemlji, neko te optuži da "napadaš". Kritikuješ instituciju, napadaš. Pitaš za budžet, napadaš. Tražiš odgovornost, napadaš. Kažeš ime, napadaš. Kao da je svako pitanje agresija, a svaki zahtjev za odgovorom prijetnja. Kao da se istina može izgovoriti samo šapatom, i to samo ako niko nije prisutan.

Ta riječ, "napad", je najjeftinije oružje koje moćni imaju. Jer kad te proglase napadačem, više ne moraš odgovarati na pitanje. Samo moraš braniti žrtvu. A žrtva su, naravno, oni koji sjede na funkcijama. Jadni oni, napadnuti od običnih građana koji se usude pitati kuda ide njihov novac. Ugroženi od pitanja na koja imaju obavezu odgovoriti, ali nemaju hrabrost. Ugroženi od istine koju sami znaju, ali ne žele da je iko drugi izgovori.

Hajde da budemo jasni. Ovo što ja radim, ovo što pišem, ovo nije napad. Ovo je račun. Račun koji niko ne želi vidjeti, ali koji svako mora platiti. Napad je kad nekoga udariš bez razloga. Račun je kad nekome pokažeš šta duguje. I ja ne udaram. Ja pokazujem. Stavljam cifre na papir i kažem: evo, pogledaj. Ovo si obećao, ovo si potrošio, ovo nisi napravio. Gdje je razlika? Objasni mi. Objasni nama svima.

Pokazujem rupe na putu i pitam ko ih je trebao popravljati. Pokazujem prazne fabrike i pitam ko ih je ugasio. Pokazujem djecu na aerodromu i pitam ko ih je otjerao. Pokazujem budžet koji je ušao i pitam gdje je izašao. To nisu napadi. To su pitanja. Pitanja koja u svakoj normalnoj zemlji postavlja svaki građanin svaki dan. Pitanja koja su osnova svakog zdravog odnosa između vlasti i naroda. A kad se čovjek na funkciji plaši pitanja, onda on zna odgovor. I zna da se taj odgovor većini neće svidjeti. Jer da je odgovor dobar, ne bi se plašio pitanja. Plašio bi se samo šutnje. Jer šutnja bi značila da niko ne pita. A kad niko ne pita, to znači da su svi odustali.

U normalnoj zemlji, građanin koji pita svoje izabrane predstavnike šta su uradili sa njegovim novcem zove se demokratija. Kod nas se zove napad. Kod nas se zove destabilizacija. Kod nas se zove neprijateljska aktivnost. I to govori sve o tome u kakvoj zemlji živimo. Živimo u zemlji u kojoj je pitanje opasnije od šutnje, a istina opasnija od laži. I u kojoj onaj ko laže spava mirno, a onaj ko kaže istinu ne zna hoće li sutra imati mir.

Svako ko otvori usta u ovoj zemlji i kaže nešto što smeta nekom na poziciji, taj bude etiketiran. Napadač, rušilac, huškač, destabilizator, plaćenik. Zvučne riječi koje ne znače ništa, ali zvuče dovoljno opasno da sljedeći koji razmišlja da progovori, razmisli dvaput. I to je poenta. Nije poenta da te ušutkaju. Poenta je da ušutkaju sve koji gledaju šta se desilo tebi. Jer jedan primjer kažnjenog pitanja ušutka hiljadu drugih koji su to isto pitanje htjeli postaviti. Jedan napadnuti glas ugasi hiljadu glasova koji su se tek spremali da progovore.

I tako se gradi kultura šutnje. Cigla po cigla. Primjer po primjer. Dok na kraju niko više ne pita ništa. I onda kažu: "Vidite, narod je zadovoljan." Nije zadovoljan. Uplašen je. A uplašen narod i zadovoljan narod izgledaju isto spolja. Razliku vidiš tek kad neko prekine šutnju. I kad je prekine, svi se iznenade koliko se ljudi slaže. Jer šutnja nije bila slaganje. Bila je strah.

Ali ja sam razmislio. I odlučio sam da ću govoriti. Ne zato što sam hrabar. Nego zato što je šutnja gora. Jer šutnja je pristanak. A ja ne pristajem na to da me neko vara, da mi se smije, da mi uzima ono što je moje i da me onda optuži za napad kad mu kažem u lice šta radi. Šutjeti pred nepravdom nije mudrost. Šutjeti pred nepravdom je saučesništvo. I ja neću biti saučesnik. Ne u ovom životu.

Ovo nije napad. Ovo je račun. I računi se jednog dana moraju platiti. Svaki od njih. Do zadnje marke. I neka me zovu napadačem. Jer ako je postavljanje pitanja napad, onda je ova zemlja u većem problemu nego što mislimo. I taj problem neće nestati od šutnje. Nestaće samo od glasova koji se ne daju ušutkati.