Ko je platio, a ko je pojeo

Novac u ovoj zemlji ima jednu čudnu osobinu. Kad ulazi u budžet, svi ga vide. Kad izlazi, niko ga ne vidi. Porezi se prikupe, cifre se objave, budžet se usvoji. A onda novac nestane. Kao voda u pijesku. I niko ne zna kuda. Zapravo, znaju. Svi znaju. Ali znati i reći su dvije različite stvari u ovoj zemlji. Jer znanje bez govora je tišina. A tišina u ovoj zemlji je najskuplji porez koji plaćamo.

Svaki građanin ove države plati porez. Na platu, na kupovinu, na gorivo, na kafu, na sve. I taj novac ode u budžet. I od tog budžeta se grade putevi koji se raspadnu za godinu. Kupuje oprema koja ne radi. Zapošljavaju ljudi koji ne rade. I plaćaju usluge koje niko nije tražio. I na kraju godine, kad se saberu cifre, niko se ne pita kuda je otišao ostatak. Jer ostatak je uvijek tu. Samo u drugom džepu.

Ko je pojeo? Neko je pojeo. Novac nije nestao. Novac je promijenio džepove. Iz tvog džepa, kroz budžet, u nečiji drugi džep. I taj nečiji džep je obično blizu nečije funkcije. A funkcija je blizu nečije partije. A partija je blizu nečijeg interesa. I krug se zatvori. Savršen krug. Zatvoren kao sef. I ključ drži onaj isti koji je unutra stavio naše pare.

Mi to znamo. Svako od nas ima primjer iz svog grada. Put koji je koštao tri puta više nego što je trebao. Zgrada koja nikad nije završena, a novac je potrošen. Projekat koji postoji samo na papiru, a račun je plaćen. Oprema kupljena po cijeni pet puta većoj od tržišne, a isporučena tek kad je već zastarjela. Ambulanta koja je renovirana, a nema doktora. Škola koja je okrečena, a nema grijanja. To su stvari koje se dešavaju svaki dan, pred očima svih, i koje niko ne sankcioniše. Jer sankcionisanje bi značilo otvoriti kutiju iz koje niko ne želi da izađu imena.

Jer sankcionisanje zahtijeva hrabrost. Zahtijeva da pokažeš prstom i kažeš: "Ti. Ti si pojeo." A kad pokažeš prstom na čovjeka koji ima moć, taj prst se često slomi. I ljudi to znaju. I zato šute. I dok šute, novac nestaje. Svaki dan, svaki mjesec, svake godine. Nestaje pred našim očima i mi gledamo kao da gledamo kišu. Kao da je to normalno. Kao da se tako mora.

Ali novac se vidi. Vidi se u kućama koje niču tamo gdje ih ne bi trebalo biti. Vidi se u automobilima koji koštaju više od platnih lista. Vidi se u životnom stilu koji niko ne može objasniti platom koja piše u ugovoru. I svi gledamo, i svi vidimo, i svi šutimo. Jer šutnja je sigurna. A govor je opasan. I tako se krug nastavlja, godina za godinom, mandat za mandatom.

Ja ne tražim da se hapse ljudi bez dokaza. Tražim nešto jednostavnije: transparentnost. Svaka marka iz budžeta mora imati trag. Svaki tender mora biti javan. Svaka nabavka mora biti objašnjena. I svaka cijena mora biti provjerljiva. To nisu revolucionarne ideje. To su osnovni principi koji važe u svakoj uređenoj državi. Ali kod nas su ti principi revolucionarni. Jer kod nas je normalizovano da ne znaš kuda ti ide novac. Kod nas je normalizovano da ne pitaš. Kod nas je normalizovano da šutiš i plaćaš.

Ko je platio? Mi smo platili. Svi mi. Svakog mjeseca, sa svake plate, sa svakog računa. A ko je pojeo? Imena znamo. Možda ih još ne izgovaramo. Ali doći će dan kad ćemo morati. Jer račun se mora zatvoriti. I kad se zatvori, moraće neko objašnjavati kuda je otišlo ono što je naše. I tog dana neće biti dovoljno reći "sistem". Tog dana će trebati imena.