NAGLASInstitucije
Ovo nije napad. Ovo je račun
O najjeftinijem oružju koje moćni imaju, o pitanjima koja se zovu napadima, i o računu koji niko ne želi vidjeti.
Pročitaj višeO novcu koji nestane kao voda u pijesak, o džepovima koji se pune dok se budžet prazni, i o računu koji se mora zatvoriti.
Dino Alijagić
Novac u ovoj zemlji ima jednu čudnu osobinu. Kad ulazi u budžet, svi ga vide. Kad izlazi, niko ga ne vidi. Porezi se prikupe, cifre se objave, budžet se usvoji. A onda novac nestane. Kao voda u pijesak.
Svaki građanin ove države plati porez. Na platu, na kupovinu, na gorivo, na kafu, na sve. I taj novac ode u budžet. I od tog budžeta se grade putevi koji se raspadnu za godinu. Kupuje oprema koja ne radi. Zapošljavaju ljudi koji ne rade. I plaćaju usluge koje niko nije tražio.
Ko je pojeo? Neko je pojeo. Novac nije nestao. Novac je promijenio džepove. Iz tvog džepa, kroz budžet, u nečiji drugi džep. I taj nečiji džep je obično blizu nečije funkcije. A funkcija je blizu nečije partije. I krug se zatvori.
Mi to znamo. Svako od nas ima primjer iz svog grada. Put koji je koštao tri puta više nego što je trebao. Zgrada koja nikad nije završena a novac je potrošen. Projekat koji postoji samo na papiru a račun je plaćen. To su stvari koje se dešavaju svaki dan, pred očima svih, i koje niko ne sankcioniše.
Ali novac se vidi. Vidi se u kućama koje niču tamo gdje ih ne bi trebalo biti. Vidi se u automobilima koji koštaju više od platnih lista. Vidi se u životnom stilu koji niko ne može objasniti. I svi gledamo, i svi vidimo, i svi šutimo.
Ja ne tražim da se hapse ljudi bez dokaza. Tražim nešto jednostavnije: transparentnost. Svaka marka iz budžeta mora imati trag. Svaki tender mora biti javan. Svaka nabavka mora biti objašnjena. To nisu revolucionarne ideje. To su osnovni principi koji važe u svakoj uređenoj državi.
Ko je platio? Mi smo platili. Svi mi. A ko je pojeo? Imena znamo. Možda ih još ne izgovaramo. Ali doći će dan kad ćemo morati. Jer račun se mora zatvoriti.
Povezano
