Ne ljutim se što odlaziš. Ljutim se što te tjeramo

Peti tekst ovog serijala pisao sam tebi koji si spakovao kofer. Rekao sam ti da neću reći "ostani". Danas ti pišem opet, ali ovaj put ne govorim tebi. Govorim nama. Onima koji ostajemo. Jer trebamo razgovor koji niko ne želi imati.

Jer mi smo problem. Ne ti koji odlaziš. Mi. Mi koji ostajemo i pravimo se da je odlazak nešto što se dešava samo od sebe. Kao kiša. Kao suša. Kao nesreća.

Svaki put kad čujem da je neko otišao, vidim istu reakciju. Ljudi uzdahnu, slegnu ramenima i kažu: "Eto, i taj ode." Kao da je oluja, kao da je sudbina, kao da se ništa ne može. A istina je drukčija. Istina je da smo tog čovjeka otjerali. Ne silom, ne prijetnjom. Nego nečim gorim. Ravnodušnošću. Sistemom koji ga ne vidi. Društvom koje ga ne cijeni.

Kad si završio školu i tražio posao, a posla nije bilo, jer je svako radno mjesto bilo zauzeto nečijim sinom ili nečijim rođakom, to smo bili mi. Kad si htio otvoriti firmu, a zakoni su te gušili, inspekcije te proganjale, a porez ti uzimao više nego što zaradiš, to smo bili mi. Kad si htio živjeti od poštenog rada, a pošteni rad u ovoj zemlji plaća manje od sjedenja na funkciji, to smo bili mi. Mi, sistem, društvo, vlast, institucije, komšiluk, sve to zajedno, jednim imenom: mi. I sad se pravimo da nismo znali.

I onda se mi ljutimo na tebe što odlaziš. Kakvo licemjerje. Kakva neviđena drskost da čovjeka kojem si zagorčao život, kome si uzeo svaku šansu, pitaš zašto odlazi.

Ja imam sina. I kad ga pogledam, i kad razmislim kakvu mu budućnost nudi ova zemlja, u meni se miješaju dva osjećaja. Ljubav prema ovoj zemlji i bijes prema onima koji od nje prave nešto iz čega djeca žele pobjeći. I taj bijes je zdrav. Jer bijes je energija. Bijes znači da ti je stalo. Opasan je tek kada postane ravnodušnost. A ravnodušnost je ono što mi nudimo našim mladima svaki dan. Svako jutro im šaljemo poruku: "Nisi nam bitan." I onda se čudimo kad odu.

Znate šta je najgore? Najgore je što smo problem normalizovali. "Svi odlaze, takvo je vrijeme." Niko se ne zapita: a kakvo bi bilo vrijeme da smo nešto uradili? Da smo jednom, samo jednom, kaznili onog ko krade umjesto onog ko radi? Da smo jednom, samo jednom, zaposlili najboljeg a ne najpodobnijeg? Da smo jednom, samo jednom, djetetu rekli "tvoja zemlja te čeka" i to iskreno mislili?

Sjećam se jednog razgovora sa mladim čovjekom, dvojicom zapravo, momcima iz mog kraja. Obojica su završili fakultet. Jedan je otišao u Njemačku, drugi u Austriju. Pitao sam ih: "Šta bi vas vratilo?" Nisu rekli plata. Nisu rekli auto ni stan. Rekli su: "Pravda. Da kad radim pošteno, da to nešto znači. Da kad kradu, da im neko sudi. Da kad glasam, da moj glas nešto vrijedi." To je sve što su tražili. Pravdu. I mi im nismo mogli dati ni to. Ni to jedno, osnovno, elementarno.

Zato se ne ljutim na njih. Ljutim se na nas. Na sebe. Jer koliko sam ja puta prešutio? Koliko sam ja puta vidio nepravdu i okrenuo glavu? Koliko sam ja puta rekao "biće bolje", a ništa nisam uradio da bude? I koliko nas je takvih? Milion? Dva miliona?

Ovo je poziv. Ne onima koji su otišli, jer njima sam već rekao svoje. Ovo je poziv nama koji smo ostali. Da prestanemo kriviti one koji odlaze i počnemo se pitati zašto odlaze. Da prestanemo govoriti "takvo je vrijeme" i počnemo mijenjati to vrijeme. Da svako jutro kad ustanemo napravimo bar jedan korak koji ovu zemlju čini mjestom iz kojeg mladi neće bježati. Jer oni ne bježe od nas. Bježe od onoga što smo im ponudili. A ponudili smo im ništa.

Jer aerodrom koji izvozi ljude može stati. Ali neće stati sam od sebe. Mora ga neko zatvoriti. I taj neko smo mi. Ne sutra. Danas.