Reci mi jedan razlog da ostanem

Ovo je najteže pitanje koje sam ikad čuo. Nije mi ga postavio političar ni novinar. Postavio mi ga je mlad čovjek, dvadeset i kusur godina, sa diplomom u ruci i koferom u drugoj. Stajao je ispred mene i rekao: "Reci mi jedan razlog da ostanem."

Jedno jedino. Ne deset, ne pet. Jedan.

I ja sam zastao. Jer nisam mogao lagati. Nisam mu mogao reći "plata". Jer plata u ovoj zemlji je uvreda za svakog ko radi. Nisam mu mogao reći "karijera". Jer karijera zavisi više od toga koga znaš nego od toga šta znaš. Nisam mu mogao reći "sigurnost". Jer sigurnost u zemlji koju njene vlastite institucije razaraju iznutra nije sigurnost.

Šta sam mu mogao reći? Mogao sam mu reći istinu. A istina je ovo: razlog da ostaneš nije u onome što ova zemlja jeste. Razlog da ostaneš je u onome što bi ova zemlja mogla biti. I to "mogla biti" ne zavisi od politike, ne zavisi od stranaca. Zavisi od toga hoće li ljudi poput tebe ostati ili otići.

To je jedini razlog koji imam. I znam da je tanak. Jer ja mu ne nudim ništa konkretno. Nudim mu vjeru. A vjera je teška valuta u zemlji koja je razočarala sve koji su u nju vjerovali.

Ali evo šta sam mu ipak rekao. Rekao sam mu: "Ako odeš, možda ćeš živjeti bolje. Vjerovatno hoćeš. Ali ćeš cijeli život živjeti u tuđoj kući. Urednoj, čistoj, funkcionalnoj tuđoj kući. A ova kuća, ova naša, rasklimana, neurađena, nedovršena, ova je tvoja. I jednog dana, kad se bude odlučivalo hoće li ta kuća opstati, biće bitno ko je u njoj."

Ne znam je li ostao. Nisam ga pitao. Ali znam da mu nisam lagao. Reci mi jedan razlog da ostanem. Evo ga: jer ako svi odu, neće biti kome se vraćati. I ta misao, sama, trebala bi biti dovoljna da barem neke od nas zadrži. Ne iz naivnosti. Iz tvrdoglavosti. Jer tvrdoglavi su uvijek gradili zemlje.