Reci mi jedan razlog da ostanem

Ovo je najteže pitanje koje sam ikad čuo. Nije mi ga postavio političar ni novinar. Postavio mi ga je mlad čovjek, dvadeset i kusur godina, sa diplomom u ruci i koferom u drugoj. Stajao je ispred mene i rekao: "Reci mi jedan razlog da ostanem." Ne deset, ne pet. Jedan. I gledao me u oči kao da traži nešto čemu se može uhvatiti. Kao da mu od tog jednog odgovora zavisi sve.

I ja sam zastao. Jer nisam mogao lagati. Nisam mu mogao reći "plata". Jer plata u ovoj zemlji je uvreda za svakog ko radi pošteno. Nisam mu mogao reći "karijera". Jer karijera zavisi više od toga koga znaš nego od toga šta znaš. Nisam mu mogao reći "sigurnost". Jer sigurnost u zemlji koju njene vlastite institucije razaraju iznutra nije sigurnost. Nisam mu mogao reći "perspektiva". Jer perspektiva ovdje zvuči kao vic koji niko ne razumije. Svaki odgovor koji mi je došao na pamet zvučao je šuplje. Kao frazica s predizbornog plakata. A ovaj momak nije zaslužio fraze. Zaslužio je istinu.

Šta sam mu mogao reći? Mogao sam mu reći istinu. A istina je ovo: razlog da ostaneš nije u onome što ova zemlja jeste. Razlog da ostaneš je u onome što bi ova zemlja mogla biti. I to "mogla biti" ne zavisi od politike, ne zavisi od stranaca, ne zavisi od međunarodne zajednice. Zavisi od toga hoće li ljudi poput tebe ostati ili otići. Jer svaki put kad ode jedan sposoban, jedan pametan, jedan pošten, ova zemlja postane malo siromašnija. Ne za jednu platu. Za jednu šansu. Za jednu mogućnost da bude bolje.

To je jedini razlog koji imam. I znam da je tanak. Jer ja mu ne nudim ništa konkretno. Nudim mu vjeru. A vjera je teška valuta u zemlji koja je razočarala sve koji su u nju vjerovali. Znam kako to zvuči. Zvuči kao da govorim čovjeku koji se utapa da voda nije tako duboka. Ali nisam imao bolji odgovor. I nisam htio da lažem. Jer ovaj momak zaslužuje istinu, pa makar ta istina bila neugodna i nedovoljna.

Ali evo šta sam mu ipak rekao. Rekao sam mu: "Ako odeš, možda ćeš živjeti bolje. Vjerovatno hoćeš. Ali ćeš cijeli život živjeti u tuđoj kući. Urednoj, čistoj, funkcionalnoj tuđoj kući. A ova kuća, ova naša, rasklimana, neurađena, nedovršena, ova je tvoja. I jednog dana, kad se bude odlučivalo hoće li ta kuća opstati, biće bitno ko je u njoj. Ako su u njoj samo oni koji nisu imali kud, kuća pada. Ako su u njoj oni koji su odlučili ostati, kuća stoji." I vidio sam da ga je to pogodilo. Možda ne dovoljno da ostane. Ali dovoljno da zastane. Dovoljno da se za sekund zapita je li njegova odluka konačna.

Ja poznajem ljude koji su ostali. Iz inata, iz ljubavi, iz nečega što ni sami ne mogu objasniti. I ti ljudi, ti tvrdoglavi, nerazumni, nemogući ljudi, to su stubovi na kojima ova zemlja i dalje stoji. Nisu bogati, nisu poznati, nisu na funkcijama. Ali su tu. I to "tu" je jedina razlika između zemlje koja ima šansu i zemlje koja nema. Svaki od njih mogao je otići. Mnogi su imali ponude, mogućnosti, razloge. Ali su ostali. I to ostajanje, to tiho, neprimjetno, svakodnevno ostajanje, to je možda najhrabrija stvar koju čovjek u ovoj zemlji može uraditi. Jer otići je lako. Ostati zahtijeva nešto što se ne vidi na papiru.

Reci mi jedan razlog da ostanem. Evo ga: jer ako svi odu, neće biti kome se vraćati. I ta misao, sama, trebala bi biti dovoljna da barem neke od nas zadrži. Ne iz naivnosti. Iz tvrdoglavosti. Jer tvrdoglavi su uvijek gradili zemlje. A mudri su ih samo komentarisali izdaleka. I komentari nikad nisu sagradili ništa.