U Bosni stanje "stabilno nestabilno". Dakle, sve u redu?

"Stabilno nestabilno."

Nedavno sam u komunikaciji sa dobrim ahbabom čuo kako je stanje u našoj domovini "stabilno nestabilno". I tako vraćajući se kući razmišljam o tom izrazu koji zvuči skoro umirujuće. Kao dijagnoza uz koju možemo mirno spavati. Pacijent se bori za svaki dah, ali to radi toliko dugo da to možemo zvati novom normalnošću. Nema panike. Idemo dalje.

E, u tom izrazu je sakrivena cijela obmana.

Jer smo kao obrazac ponašanja prihvatili da "stabilnost" kod nas ne znači da je dobro. Znači da je loše, ali predvidljivo loše. Toliko dugo isto loše da smo se navikli. Da nam više ne smeta. Da smo prestali i primjećivati. Stabilno nestabilno nije stanje države. To je tiho i neprimjetno postalo stanje našeg kolektivnog uma koji je usvojio obrazac sljeganja ramenima uz rečenicu "pa šta ćeš, mora to tako".

A da vam javno kažem, ne mora tako. Ja se s tim ne mirim. I zato pišem.

Preživjela je naša domovina i naše kolektivno biće i mnogo gore od trenutne letargije u koju smo upali. Preživjeli smo stvari o kojima drugi narodi pišu knjige i snimaju filmove. Nas nije slomio rat, nije nas slomila glad, nije nas slomio ni neprijatelj koji je htio da nas nema.

Slomilo nas je nešto tiše i podmuklije. Slomila nas je poslušnost. Ono naše: "Nije tvoje da misliš, ima ko da misli".

Ta naša narodna bolest da sve radimo napola. Da nam je "snađi se" postalo životni moto. Da se čovjek koji svoj posao odradi kako treba osjeća kao čudak, a onaj koji ga sklepa "da se otarasi" ispada snalažljiv i pametan. Počeli smo se stidjeti truda, a ponositi prečicom. To je javašluk i to je pravi neprijatelj, onaj koji ne puca, nego samo čeka da sami odustanemo.

I mi odustajemo. Svaki dan pomalo. Kad mladom čovjeku kažemo da nema smisla ostati. Kad instituciji koja ne radi svoj posao progledamo kroz prste jer "ionako svi kradu". Kad bacimo smeće kroz prozor auta jer je "ionako sve prljavo". To nije sudbina. To je izbor. I to naš izbor.

Ja sam bivše vojno lice. Nosio sam uniformu ove zemlje i tamo sam naučio jednu stvar koju danas malo ko poštuje, razliku između osjećaja i dužnosti. Osjećaj dođe i prođe. Dužnost te drži i kad ti se ne da, kad je hladno, kad niko ne gleda i niko ne aplaudira. Patriotizam za mene nije zastava na balkonu par dana godišnje. Nije da to nema vrijednost, ali patriotizam je tvoja borba i tvoj doprinos kolektivnom dobru onda kada te niko ne gleda.

Danas taj isti duh vidim i na mjestu na kojem ga možda ne biste tražili, u airsoft savezu u kojem sam aktivan. Ljudi svih generacija, od omladinaca do onih koji su davno prošli pedesetu, dođu, poštuju pravila, poštuju jedni druge, i grade nešto zajedno bez da ih iko tjera. Disciplina koja ne dolazi iz straha, nego iz ponosa. I kad to vidiš na jednom malom mjestu, shvatiš da taj duh nije umro. Samo je razbacan i utišan.

Ovo je prvi u nizu tekstova koje ću pisati. Neću vas moliti ni za šta. Neću vam se ulizivati. Reći ću stvari onako kako jesu i kad to nekome ne bude po volji, pa i kad to meni samom ne bude ugodno reći. Jer mora neko da kaže

Ovaj niz tekstova zovem "Naglas" jer sam se umorio od šaputanja. Svi mi znamo šta ne valja. Ali o tome pričamo tiho. U autu, uz kafu, u četiri oka, da nas neko ne čuje. Kao da je poštenje nešto čega se treba stidjeti. Do toga smo se sami doveli. Vidimo to. I svejedno šutimo.

Postoji u ovoj zemlji jedan tihi blok ljudi koji se ne mire sa svojom sudbinom. Nisu stranka. Nisu pokret. Nemaju logo. Ali se prepoznaju čim se sretnu. Ima ih u svakoj generaciji, u svakom gradu, u svakom selu i među onima koji su ostali i među onima koji su otišli, ali im srce nije. Ja pišem za njih. I ja sam jedan od njih.

Nismo mi malobrojni. Samo smo dosad bili tihi.

Od danas govorimo naglas.